Dok pakujem mog sina za rekreativnu nastavu ne mogu da se otmem utisku da je možda suviše rano za njegov prvi samostalni put, njegov prvi (samo njegov) kofer. Objašnjavam mu gde su majce, a gde čarape dok on nemarno gleda i cupka nogama, nestrpljivo čekajući da završim da bi mogao da se igra. Vidim da ću ga teško zainteresovati, pa zatvaram kofer obraćajući se Univerzumu da se pobrine da sve prodje kako treba uz divnu, utešnu rečenicu "Kad su mogla druga deca moći će i on?"
Proveravam još jednom spisak, zaključujem da sam se svega setila i zadovoljno konstatujem da je posao uspešno završen, ali kako ostajem besposlena, spremna za spavanje, sustižu me misli koje su ceo dan vrebale iza ćoška.
" Gde prodjoše ove male godine i kako tako brzo".j
Ne mogu da se oduprem promeni raspoloženja pa samo puštam da me sve lepo preplavi i radoznalo posmatram, gde će me odvesti tok mojih misli.
Mislim da li će se buditi noću i da li ce ga čuti ako se uplaši? Koliko če imati razumevanja ako bude neraspoložen? Nekako je poseban, drugačiji, a i novi je u razredu, da li će se uklopiti? Ustvari baš i nisam sigurna da je ovo bila dobra ideja? Tek smo promenili školu ove godine? Možda nije kasno da se sad svi predomislimo?
Pokušavam da jasno zamislim momenat kada autobus kreće i mi svi mašemo a on stvarno odlazi na tamo, neku planinu gde nikad nismo bili zajedno! Ništa mi tu nije normalno.. Još jedno obraćanje Univerzumu da nekako zaustavim ovaj suludi film koji motam u glavi i da konačno zaspim!
Molba izgleda uslišena i svi se budimo u jutro tačno na vreme..
Jebi ga, nismo se uspavali! Što bi bilo odlično!
Jurim ga da douručkuje (što on nikad ne radi) jer je učiteljica u uputstvima napisala "Obavezan lagani doručak!" . Poslednje provere pred polazak, nismo poneli lek protiv mučnine, jer nikad nije imao mučninu tokom vožnje, ali šta ako je sad dobije prvi put...
Šta je tu je.. Idemo!
Uzimam ga za ruku kao da ćemo u u običnu šetnju, a ne da ga pratim na put i još neće biti kod kuće cele nedelje?
Možda još uvek nije kasno da se predomislimo?
Gledam ga ispod oka dok idemo prema Hramu Svetog Save odakle kreću autobusi. Raspoložen za sada, nekako mi je veći nego inače, rešen da putuje.
Stižemo medju drugare, svi se znaju dugo, mi smo ipak novi.
Sad ako se rasplače imam li pravo da ga odvedem kući?
Ali za sada je sve u najboljem redu. Vidim da mu nije svejedno, ali ipak je uzbudjenje zbog cele avanture prevladalo. Polako pristižu sva deca i učiteljica im govori da svako nadje svog para!
Njemu niko niko ne prilazi, vidim njegov nesiguran pogled pa mi se steže grlo i sad molim Univerzum da ne zaplačem, barem ne na sav glas!
Stoji zbunjen još trenutak, gleda oko sebe i brzo hvata prvog drugara za ruku i drži ga čvrsto, ne ispušta. Gledam ga, zatečena, kako je odlučan i kako želi da se uklopi i kako se ne predaje. I kako je hrabar, pun akcije i konačno vidim koliko je dobro da ode!! I baš zato što je nov u razredu i baš zato što je drugačiji i zato što se plaši noću...
Ne mogu da verujem da to sinoć nisam znala, a sad je tako jasno i očigledno da je sve ovo bila odlična ideja.
.
Autobus odlazi, ja mu mašem i konačno se radujem njegovoj možda najvećoj avanturi do sada, njegovom uzbudjenju, njegovom osećaju da je veliki! To i jeste moj posao da mu pomognem da poleti, da uživa i kad nije sve idealno...
Još jednom je bio pametniji, mudriji i hrabriji od mene..
Još jednom sam mnogo od njega naučila!
Коментари
Постави коментар