Sve je počelo nekoliko meseci posle mog prvog porođaja…
Prvo sam osetila tahikardiju (ili aritmiju), gubljenje daha pri najmanjem naporu i odmah posumnjala na srčane tegobe…
Kardiolog je obavio detaljan pregled, ali sve je bilo u najboljem redu.
Kako je to moguće? Pri ovakvim simptomima.
Ako nije srce, možda je nešto drugo u pitanju.
Počela sam sve češće da osećam i čudan pritisak u glavi, trnjenje leve slepoočnice (tzv “mravinjanje“ - tada sam naučila tu reč), nesiguran hod, blage vrtoglavice…
Sledeća stanica bio je neurolog… Sve sam obavila kako treba… Žmureći prstom pogodila nos, hodala po pravoj liniji… Sve je ok.
Ne prestajem da tragam.
Pritisak u glavi polako prestaje, ali nekako sve slabije vidim. Palim sva svetla u stanu, ali i dalje je mračno. Ne mogu da čitam, redovi se gube …
Kod očnog lekara, konačno, prva dijagnoza… Dioptrija na oba oka (- 0,75 i - 0,50) i astigmatizam.
Tražim i da mi izmeri očni pritisak, za svaki slučaj…
Jedva uspeva da mi dodirne oko aparatom, uzmičem se trzam..
Pita me koliko imam godina. U tom momentu 27.
”Da nije malo rano za visok očni pritisak?“ pita me, posmatra i posle male pauze oprezno predlaže:
”Zašto ne biste posetili psihologa? Znam jednog odličnog! Mnogo mi je pomogao”.
Zatečena i zbunjena vraćam film.
Da li je moguće da je cela moja agonija samo plod mojih misli.
Vreme je pokazalo da je sve bilo posledica napada panike koji su se ispoljavali različitim simptomima, a ja sam bezuspešno pokušavala da ih objasnim fizičkim tegobama. Valjda mi je bilo lakše da zaista budem bolesna i dobijem neki lek i da završimo sa celom ujdurmom.
Ali ipak nije bilo tako jednostavno...
Polako sam sebe ubedjivala da je sa mojim fizičkim zdravljem sve u redu i ulazila u strahove s namerom da ih savladam, ostajala u neprijatnim situacijama i na taj način rastezala i vežbala sopstvenu izdržljivost.
I posle još nekoliko krugova poseta, redom kardiologu, neurologu itd ( za svaki slučaj, nikad se ne zna) i posle nekoliko godina mogla sam da kažem da stvari držim pod kontrolom.
I danas radim na sebi i kad god sam u prilici porazgovaram o ovoj temi.
Ovoga puta ću jedan razgovor sa psihologom i našim vežbačem u studiju, Slađanom Đorđević, podeliti i sa vama.
Slađo, prvo nam objasni šta su, zapravo, panični napadi?
Napade panike karakteriše nagla i iznenađujuća pojava neprijatnih telesnih simptoma (ubrzan ili neujednačen rad srca, pojačano znojenje, otežano i plitko disanje, vrtoglavica, trnjenje ruku, trešenje, pomućenje vida i slično), najčešće bez ikakvog očiglednog razloga. Navedeni simptomi su regulisani radom autonomnog nervnog sistema te osoba ima utisak da ne može da ih kontroliše niti predvidi.
Panični napad je zapravo strah od straha. Naime, iako je početni “okidač“ telesni simptom osoba se uplaši tog simptoma pa usled straha prvobitni simptom bude pojačan što vodi ka još jačem strahu i tako u krug. Tako, telesni simptomi straha bivaju praćeni subjektivnim psihološkim doživljajem anksioznosti koji vrlo brzo biva pojačan do panike. Tada se osoba oseća kao u “začaranom krugu“. Kada se iskustvo ponavlja osoba može upasti u tzv anticipirajuću anksioznost, jer je u neprekidnom isčekivanju paničnog napada ili bilo kakvenaznake vegetativnih promena u telu koje mogu dovesti do istog.
Prve napade panike sam imala neposredno posle prvog porođaja. Da li je taj veliki događaj u životu svake žene doprineo tim epizodama?
Nije redak slučaj da porođaj bude “okidač“ ranije nerazrešenih emotivnih stanja, Možda
si imala panične napade ili druge oblike anksioznosti, ali nedovoljno prepoznate pa je nakon porođaja to emocionalno stanje prosto isplivalo na površinu. Porođaj i postporođajni period je period burnih telesnih promena u telu žene - širenje karličnih kostiju, porođajne kontrakcije, psihofizička iscrpljenost koja se javlja u periodu “babinja“ su burne telesne promene na koje lako može da se nadoveže ranije neosvešćeni strah. Tako se i postporođajna depresija javlja kod žena koje su i pre porođaja imale tendenciju da reaguju depresivno, ali nakon porođaja ta pojava postaje intenzivnija. Kao što sam spomenula, napadi panike često počinju strahom od vegetativnih promena u telu, koje su vrlo intenzivne u postporođajnom periodu te se na njih lako “nadogradi“ anksioznost.
Sećam se da sam imala različite tegobe u zavisnosti od situacije u kojoj sam se našla. Da li je tačno da simptoma napada panika ima koliko i ljudi koji su ih iskusili i šta još ih može prouzrokovati?
Strah se može ispoljavati na različite načine : kao generalizovana anksioznost, odnosno neodređeni strah, koga možeš biti svesna, ali koji može biti i somatizovan, odnosno doživljen kroz vegetativne promene u telu (ubrzano plitko disanje, pojačano znojenje, ubrzan rad srca). Takođe, strah se može “vezati“ za određene unutrašnje senzacije, kao što je slučaj kod paničnih napada i hipohondrije, ali i za spoljašnje situacije, kao što je slučaj sa fobijama. Tako da nije neobično da postoji čitava paleta doživljaja straha i da ih svako doživljava na svoj subjektivan način. Zbog toga je važno psihoterapijski raditi sa samim uzrokom i načinima prevazilaženja straha, kako se on ne bi “pomerao“ sa jednog načina ispoljavanja na drugi.
Dobro sam zapamtila moje iskreno iznenađenje kada sam ustanovila da su sve moje tegobe u stvari psihosomatskog porekla i da se ne radi ni o kakvom fiizčkom oboljenju. Da li je čest slučaj da se napadi panike ne prepoznaju i pripisuju nekim drugim oboljenjima?
Svaka emocija koju doživljavamo je psihosomatska, odnosno uključuje subjektivni doživljaj telesnih promena i psihički doživljaj odnosno svest o emociji. Veoma često se dešava da, kada neke emocije nismo svesni, ona se izražava kroz telesne promene. Kako smo svi mi složene ličnosti koje imaju čitav splet emocija i subjektivnih utisaka svakodnevno, veoma je važno da postoji tzv. “psihosomatski balans“odnosno sklad između psihe i tela.
Kada ne postoji svest o psihosomatskoj osnovi odnosno postoji rascep između psihe i tela, osoba često traži uzrok u samim telesnim promenama (koje su opet pojačane i često prouzrokovane nedovoljnom svešću o emociji). Tako opet dolazimo do toga da je osoba u začaranom krugu, jer se bavi posledicama, a ne uzrocima.
Česti napadi panike su me odvodili u anksioznost, a takvo psihičko stanje je pogodovalo novim napadima. Objasni nam bliže taj začarani krug paničnih napada.
Napadi panike su jedan od načina ispoljavanja anksioznosti. Ona je, u slučaju paničnih napada doživljena kroz somatske promene, na koje se nadovezuje svest o anksioznosti koja povratno pojačava prvobitne simptome. Kao što pokazuje slika, doslovno je u pitanju začarani krug.
Ono što je važno za napade panike to je da osoba može prekinuti začarani krug učeći drugačije načine suočavanja i prevazilaženja anksioznosti.
Da li postoji način da sebi pomognemo na licu mesta? Šta da uradimo kada osetimo neprijatnost na poslu, sastanku ili bilo kom drugom javnom mestu?
Možemo sebi pomoći na licu mesta tako što ćemo odmah reagovati na telesne senzacije odnosno ne dozvoliti da se uplašimo od njih, jer tako ulazimo u začarani krug.
Kako reagovati na telesne senzacije bez straha?
Pre svega prihvatanjem. Tu može pomoći umirujući samogovor: ”Prihvatam to što mi srce ubrzano kuca“ , ”Osećam se sigurno i mogu da verujem svom telu da će ove senzacije brzo proći“ itd.
Takođe izvesne tehnike disanja pomažu da se neprijatne telesne senzacije umire. Naime disanje je aktivnost na koju možemo svesno uticati, odnosno menjati dubinu i brzinu respiracije. Disanje direktno utiče na oksigenaciju organizma, ali posredno i na druge vegetativne promene u telu - rad srca, znojenje i sl. Usporenim abdominalnim disanjem koje osoba primeni u trentku kada se javi neprijatnost u telu, odmah u korenu rešava problem ne dozvoljavajući mu da se razvije do jačine paničnog napada.
Sladjana Đorđević
Vežbač Feel Pilates studija
Master psiholog
i sertifikovani telesni psihoterapeut, što znači da joj odnos tela i psihe uža specijalnost. Tako da joj vredi verovati.
Vremenom uvek sretnemo ljude koji imaju odgovore na naša postavljena pitanja.
A što se paničnih napada tiče, posle svih ovih godina, mogu da kažem….
Ništa strašno.
Samo još jedna hemijska reakcija.
Prvo sam osetila tahikardiju (ili aritmiju), gubljenje daha pri najmanjem naporu i odmah posumnjala na srčane tegobe…
Kardiolog je obavio detaljan pregled, ali sve je bilo u najboljem redu.
Kako je to moguće? Pri ovakvim simptomima.
Ako nije srce, možda je nešto drugo u pitanju.
Počela sam sve češće da osećam i čudan pritisak u glavi, trnjenje leve slepoočnice (tzv “mravinjanje“ - tada sam naučila tu reč), nesiguran hod, blage vrtoglavice…
Sledeća stanica bio je neurolog… Sve sam obavila kako treba… Žmureći prstom pogodila nos, hodala po pravoj liniji… Sve je ok.
Ne prestajem da tragam.
Pritisak u glavi polako prestaje, ali nekako sve slabije vidim. Palim sva svetla u stanu, ali i dalje je mračno. Ne mogu da čitam, redovi se gube …
Kod očnog lekara, konačno, prva dijagnoza… Dioptrija na oba oka (- 0,75 i - 0,50) i astigmatizam.
Tražim i da mi izmeri očni pritisak, za svaki slučaj…
Jedva uspeva da mi dodirne oko aparatom, uzmičem se trzam..
Pita me koliko imam godina. U tom momentu 27.
”Da nije malo rano za visok očni pritisak?“ pita me, posmatra i posle male pauze oprezno predlaže:
”Zašto ne biste posetili psihologa? Znam jednog odličnog! Mnogo mi je pomogao”.
Zatečena i zbunjena vraćam film.
Da li je moguće da je cela moja agonija samo plod mojih misli.
Vreme je pokazalo da je sve bilo posledica napada panike koji su se ispoljavali različitim simptomima, a ja sam bezuspešno pokušavala da ih objasnim fizičkim tegobama. Valjda mi je bilo lakše da zaista budem bolesna i dobijem neki lek i da završimo sa celom ujdurmom.
Ali ipak nije bilo tako jednostavno...Polako sam sebe ubedjivala da je sa mojim fizičkim zdravljem sve u redu i ulazila u strahove s namerom da ih savladam, ostajala u neprijatnim situacijama i na taj način rastezala i vežbala sopstvenu izdržljivost.
I posle još nekoliko krugova poseta, redom kardiologu, neurologu itd ( za svaki slučaj, nikad se ne zna) i posle nekoliko godina mogla sam da kažem da stvari držim pod kontrolom.
I danas radim na sebi i kad god sam u prilici porazgovaram o ovoj temi.
Ovoga puta ću jedan razgovor sa psihologom i našim vežbačem u studiju, Slađanom Đorđević, podeliti i sa vama.
Slađo, prvo nam objasni šta su, zapravo, panični napadi?
Napade panike karakteriše nagla i iznenađujuća pojava neprijatnih telesnih simptoma (ubrzan ili neujednačen rad srca, pojačano znojenje, otežano i plitko disanje, vrtoglavica, trnjenje ruku, trešenje, pomućenje vida i slično), najčešće bez ikakvog očiglednog razloga. Navedeni simptomi su regulisani radom autonomnog nervnog sistema te osoba ima utisak da ne može da ih kontroliše niti predvidi.
Panični napad je zapravo strah od straha. Naime, iako je početni “okidač“ telesni simptom osoba se uplaši tog simptoma pa usled straha prvobitni simptom bude pojačan što vodi ka još jačem strahu i tako u krug. Tako, telesni simptomi straha bivaju praćeni subjektivnim psihološkim doživljajem anksioznosti koji vrlo brzo biva pojačan do panike. Tada se osoba oseća kao u “začaranom krugu“. Kada se iskustvo ponavlja osoba može upasti u tzv anticipirajuću anksioznost, jer je u neprekidnom isčekivanju paničnog napada ili bilo kakvenaznake vegetativnih promena u telu koje mogu dovesti do istog.
Prve napade panike sam imala neposredno posle prvog porođaja. Da li je taj veliki događaj u životu svake žene doprineo tim epizodama?
Nije redak slučaj da porođaj bude “okidač“ ranije nerazrešenih emotivnih stanja, Možda
si imala panične napade ili druge oblike anksioznosti, ali nedovoljno prepoznate pa je nakon porođaja to emocionalno stanje prosto isplivalo na površinu. Porođaj i postporođajni period je period burnih telesnih promena u telu žene - širenje karličnih kostiju, porođajne kontrakcije, psihofizička iscrpljenost koja se javlja u periodu “babinja“ su burne telesne promene na koje lako može da se nadoveže ranije neosvešćeni strah. Tako se i postporođajna depresija javlja kod žena koje su i pre porođaja imale tendenciju da reaguju depresivno, ali nakon porođaja ta pojava postaje intenzivnija. Kao što sam spomenula, napadi panike često počinju strahom od vegetativnih promena u telu, koje su vrlo intenzivne u postporođajnom periodu te se na njih lako “nadogradi“ anksioznost.
Sećam se da sam imala različite tegobe u zavisnosti od situacije u kojoj sam se našla. Da li je tačno da simptoma napada panika ima koliko i ljudi koji su ih iskusili i šta još ih može prouzrokovati?
Strah se može ispoljavati na različite načine : kao generalizovana anksioznost, odnosno neodređeni strah, koga možeš biti svesna, ali koji može biti i somatizovan, odnosno doživljen kroz vegetativne promene u telu (ubrzano plitko disanje, pojačano znojenje, ubrzan rad srca). Takođe, strah se može “vezati“ za određene unutrašnje senzacije, kao što je slučaj kod paničnih napada i hipohondrije, ali i za spoljašnje situacije, kao što je slučaj sa fobijama. Tako da nije neobično da postoji čitava paleta doživljaja straha i da ih svako doživljava na svoj subjektivan način. Zbog toga je važno psihoterapijski raditi sa samim uzrokom i načinima prevazilaženja straha, kako se on ne bi “pomerao“ sa jednog načina ispoljavanja na drugi.
Dobro sam zapamtila moje iskreno iznenađenje kada sam ustanovila da su sve moje tegobe u stvari psihosomatskog porekla i da se ne radi ni o kakvom fiizčkom oboljenju. Da li je čest slučaj da se napadi panike ne prepoznaju i pripisuju nekim drugim oboljenjima?
Svaka emocija koju doživljavamo je psihosomatska, odnosno uključuje subjektivni doživljaj telesnih promena i psihički doživljaj odnosno svest o emociji. Veoma često se dešava da, kada neke emocije nismo svesni, ona se izražava kroz telesne promene. Kako smo svi mi složene ličnosti koje imaju čitav splet emocija i subjektivnih utisaka svakodnevno, veoma je važno da postoji tzv. “psihosomatski balans“odnosno sklad između psihe i tela.
Kada ne postoji svest o psihosomatskoj osnovi odnosno postoji rascep između psihe i tela, osoba često traži uzrok u samim telesnim promenama (koje su opet pojačane i često prouzrokovane nedovoljnom svešću o emociji). Tako opet dolazimo do toga da je osoba u začaranom krugu, jer se bavi posledicama, a ne uzrocima.
Česti napadi panike su me odvodili u anksioznost, a takvo psihičko stanje je pogodovalo novim napadima. Objasni nam bliže taj začarani krug paničnih napada.
Napadi panike su jedan od načina ispoljavanja anksioznosti. Ona je, u slučaju paničnih napada doživljena kroz somatske promene, na koje se nadovezuje svest o anksioznosti koja povratno pojačava prvobitne simptome. Kao što pokazuje slika, doslovno je u pitanju začarani krug.
Ono što je važno za napade panike to je da osoba može prekinuti začarani krug učeći drugačije načine suočavanja i prevazilaženja anksioznosti.
Da li postoji način da sebi pomognemo na licu mesta? Šta da uradimo kada osetimo neprijatnost na poslu, sastanku ili bilo kom drugom javnom mestu?
Možemo sebi pomoći na licu mesta tako što ćemo odmah reagovati na telesne senzacije odnosno ne dozvoliti da se uplašimo od njih, jer tako ulazimo u začarani krug.
Kako reagovati na telesne senzacije bez straha?
Pre svega prihvatanjem. Tu može pomoći umirujući samogovor: ”Prihvatam to što mi srce ubrzano kuca“ , ”Osećam se sigurno i mogu da verujem svom telu da će ove senzacije brzo proći“ itd.
Takođe izvesne tehnike disanja pomažu da se neprijatne telesne senzacije umire. Naime disanje je aktivnost na koju možemo svesno uticati, odnosno menjati dubinu i brzinu respiracije. Disanje direktno utiče na oksigenaciju organizma, ali posredno i na druge vegetativne promene u telu - rad srca, znojenje i sl. Usporenim abdominalnim disanjem koje osoba primeni u trentku kada se javi neprijatnost u telu, odmah u korenu rešava problem ne dozvoljavajući mu da se razvije do jačine paničnog napada.
Sladjana Đorđević
Vežbač Feel Pilates studija
Master psiholog
i sertifikovani telesni psihoterapeut, što znači da joj odnos tela i psihe uža specijalnost. Tako da joj vredi verovati.
Vremenom uvek sretnemo ljude koji imaju odgovore na naša postavljena pitanja.
A što se paničnih napada tiče, posle svih ovih godina, mogu da kažem….
Ništa strašno.
Samo još jedna hemijska reakcija.
Agorofobija sa napadima panike mi je upropastila nekoliko godina života. Zvučna imena iz oblasti psihijatrije nisu uspela da mi reše problem. Samo su ga ublažili odgovarajućim medikamentima. Problem mi je konačno rešila žena psiholog psihoterapeut kroz samo nekoliko susreta, uz materijale koje sam kod kuće proučavala i radila, uz vežbe disanja i rad na promeni načina mišljenja. Hvala joj do neba! Ionako mi je već pri prvom susretu rekla da želi da se ne viđamo dugo na terapiji i da što pre razrešim problem. Šta je rekla -.to je i postigla. A ‚‚zvučna psihijatrijska imena‚‚ ..... njima na savest što nisu primenili bihejvioralni pristup za koji znaju i vrapci na grani.
ОдговориИзбришиDa li biste mogli da mi privatno date kontakt te žene koja vam je pomogla? Upravo zato što ste sasvim u pravu za ta 'zvučna imena' koja samo uzimaju novac, a probleme ne rešavaju. A znam nekoliko ljudi, uključujući i sebe, kojima bi ovakva pomoć bila potrebna, i ne beže od toga, ali od koga je tražiti? Hvala.
ИзбришиKako mogu da stupim u kontakt sa tim psihologom? I ja imam slicnih problema i pomoc mi je vise nego potrebna. Hvala unapred
ИзбришиJa Vam mogu ponuditi kontakt našeg saradnika i telesnog psihoterapeuta Sladjane Djordjević.
ИзбришиProbajte…
sladjanadj82@yahoo.com
Hvala Vam na komentaru...
ОдговориИзбришиNadamo se da je i ovaj tekst barem malo doprineo rasvetljavanju ovog sve cesceg problema..
Katarina, jeste vaš tekst doprineo rasvetljavanju problema, ali dosta nas već zna koliko toliko o tome .... ali ovo znanje ne pomaže previše, to se ne može prevazići samo razumevanjem, ovakve stvari vrlo često apsolutno zahtevaju stručnu pomoć. Na žalost, u ovoj zemlji je 'sramota' reći da imaš neki ovakav problem, odmah si 'lud' pa ljudi ćute i trpe, a kada jednog dana neko 'pukne' i napravi svašta, sebi ili drugome, svi se pitaju 'šta mu bi'. Hvala na tekstu.
ИзбришиSlažem se… Znanje malo pomaže
ИзбришиAli saznanje da još neko prolazi kroz slične probleme može biti dragoceno.
Pričajte ili pišite o svojim slabostima...