Dok pakujem mog sina za rekreativnu nastavu ne mogu da se otmem utisku da je možda suviše rano za njegov prvi samostalni put, njegov prvi (samo njegov) kofer. Objašnjavam mu gde su majce, a gde čarape dok on nemarno gleda i cupka nogama, nestrpljivo čekajući da završim da bi mogao da se igra. Vidim da ću ga teško zainteresovati, pa zatvaram kofer obraćajući se Univerzumu da se pobrine da sve prodje kako treba uz divnu, utešnu rečenicu "Kad su mogla druga deca moći će i on?" Proveravam još jednom spisak, zaključujem da sam se svega setila i zadovoljno konstatujem da je posao uspešno završen, ali kako ostajem besposlena, spremna za spavanje, sustižu me misli koje su ceo dan vrebale iza ćoška. " Gde prodjoše ove male godine i kako tako brzo" . j Ne mogu da se oduprem promeni raspoloženja pa samo puštam da me sve lepo preplavi i radoznalo posmatram, gde će me odvesti tok mojih misli. Mislim da li će se buditi noću i da li ce ga čuti ako se uplaši? Koliko
it's about getting good habits and finding beauty in everyday life